Ekonomski zakoni su unutrašnje skrivene veze i odnosi međusobne zavisnosti pojava i procesa koji regulišu privredni život ljudi. Odnosno, još preciznije, to su skrivene unutrašnje pravilnosti odvijanja društvene proizvodnje, odnosi ili relacije između pojedinih aktivnosti ljudi koje se stalno na određeni način ponavljaju. Kao takvi, oni su stvarna, realna osobina ekonomskog procesa, koji inače regulišu.

Međutim, u savremenoj ekonomskoj teoriji ovakvo shvatanje ekonomskih zakona poprima četiri različita tumačenja. Prema prvom, ekonomski zakoni su apsolutni, objektivni i univerzalni.

Apsolutni su jer važe za svaku pojedinačnu pojavu i proces. Objektivni su jer se poistovećuju sa uzajamnim vezama i odno-sima zavisnosti čoveka i prirodno-tehničkog okruženja, pa su po svom karakteru i suštini prirodno-tehničke zakonitosti.

Uvod

Ekonomski zakoni, su univerzalni stoga što se izvode iz karaktera ljudske prirode, koja je, shodno tom shvatanju, takođe nepromenljiva. Reč je o nastojanju pojedinca, homo economicusa (ekonomskog čoveka), koji, suočen s prirodom i prirodnim zakonima, deluje u skladu s motivacijom maksimalnog zadovoljenja sopstvenih potreba. U takvim uslovima određene ekonomske kategorije, koje izražavaju kapitalističke odnose proizvodnje (kao što su svojina, najamnina, profit, kamata i dr.) doživljavaju se kao izrazi „prirodnog poretka” stvari i pojava (Grbić, 2019). Ovakvo shvatanje ekonomskih zakona bilo je u izvesnoj meri svojstveno Klasičnoj političkoj ekonomiji i svim pravcima savremene ekonomske teorije subjektivnog smera koja se razvija na tradiciji Klasične političke ekonomije.

Drugo shvatanje poriče objektivnost postojanja ekonomskih zakona i njihovu vremensku i predmetnu univerzalnost. Dopuštajući mogućnost da se u određenom vremenu i u određenoj zemlji pojave pojedine pravilnosti ekonomskog razvoja, shodno ovakvom shvatanju, ne postoje pojave koje bi, u smislu ekonom- skog zakona, relativno trajno uzročno-posledično ili funkcionalno uslovljavale ili izazivale kretanje drugih pojava. Ovakvo shvatanje ekonomskih zakona dele predstavnici istorijske i in- titucionalističke škole ekonomske misli. Po njemu, postoje izvesne praviinosti privrednog života koje se razlikuju u različitim epohama i različitim zemljama, ali su one dosta neodređene, mnogo manje stabilne od zakona prirodnih nauka, kao tzv. (Maršalovi)

„magloviti zakoni” koji nisu ništa drugo već „tvrdnje koje se odnose na tendencije ljudskih postupaka pod određenim uslovima” -ili su to jednostavno „zakoni ljudskih postupaka” (Vickery, Lavanga, Loots, 2019).

Treće shvatanje ekonomskih zakona predstavlja kombinaciju prethodna dva shvatanja i usmereno je na to da istraži tzv. bihejvioristički tip ekonomskih zakona koji treba da pokažu koje je to i kakvo (univerzalno) ponašanje pojedinca kao proizvođača i potrošača. U ovom slučaju ekonomski zakoni se identifikuju sa psihološkim i biološkim determinantama ljudskog ponašanja, što u krajnoj liniji označava zakonitost racionalizacije ponašanja pojedinaca (pre svega u razmeni i potrošnji) bez ulaženja u društvene probleme ekonomskog života ljudi. Stoga se ekonomski zakoni, shodno ovom shvatanju, predstavljaju kao metodološka pravila ponašanja ljudi.

Danas, međutim, u savremenoj ekonomskoj teoriji subjektivnog pravca dominira četvrto shvatanje ekonomskih zakona kao određenih pravilnosti razvoja društva koje regulišu upotrebu ograničenih proizvodnih resursa u cilju da se proizvedu neophodne robe i da na određeni način budu raspodeljene između različitih grupa ljudi. Pri tome, ekonomski zakoni do kojih se u ekonomskoj nauci dolazi, za razliku od zakona prirodnih nauka, nisu egzaktne relacije, već su kao naučne istine koje se predstavljaju u vidu proseka oko kojeg osciliraju pojedinačni slučajevi i ponašanja. Dakle, ekonomski zakoni su zakoni verovatnoće, a ne egzaktni zakoni, koji važe samo u proseku, uz postojanje znatne disperzije izuzetaka oko tog proseka. Naime, iako ekonomski zakoni nisu egzaktni u smislu u kojem je to kretanje klatna ili putanja neke pla- nete – ekonomija je u stanju da otkrije šemu verovatnoće oko koje će se posmatrane činjenice grupisati.

Paralelno s takvim poimanjem ekonomskih zakona razvija se i neo- marksistički pravac političke ekonomije u vidu Radikalne političke ekonomije koji nastoji da istražuje savremeni kapitalizam u svetlosti delovanja i ispoljavanja zakonitosti proizvodnje ekonomskog viška i eksploatacije. Tretira ih kao zakonitosti neravnopravne raspodele nacionalnog dohotka, kao zakonitosti koje uslovljavaju nezaposlenost radne snage i nedovoljnu iskorišćenost drugih privrednih resursa, kao prirodno stanje društva sa svim ekonomskim i socijalnim posledicama koje iz toga proizlaze.

Pojam ekonomskih zakona i njihova klasifikacija

Ekonomski proces se shvata kao skup različitih pojava koje izražavaju oblike ljudskog delovanja u društvenoj proizvodnji. Te pojave se na određeni način ponavljaju, odnosno postoje određene pravilnosti odvijanja ekonomskog procesa, ispoljavanja određene društvene pojave u njemu. I upravo te (naučno identifikovane) pravilnosti objektivno uslovljenog ljudskog ponašanja i delovanja u ekonomskom procesu nazivaju se ekonomskim zakonima (Đorić, 2020).

U društvu se pojavljuje mnoštvo procesa, pojava i odnosa, među kojima postoje i oni sporadični, slučajni, koje se ne ponavljaju, ali su prisutni u društvenoj proizvodnji. Ekonomski zakoni su pravilnosti uspostavljanja najbitnijih odnosa i odvijanja pojava u ukupnosti ljudskog delovanja u procesu društvene proizvodnje. Određene ekonomske pojave ili procesi u ekonomskom životu ljudi uzajamno su zavisni, tako da jedna pojava ili proces nužno uslovljava ili izaziva drugu pojavu. Zbog toga govorimo o uzročnim (kauzalnim) vezama među pojavama u ekonomskom životu ljudi. Kao unutrašnje, suštinske veze u proizvodnim odnosima, ekonomski zakoni objašnjavaju opšte u pojavama. Stoga, naučno istraživanje, kako naglašava A. Maršal, ne treba da se bavi ni posledicama spoznatih uzroka niti uzrocima poznatih posledica, jer nisu najvažniji, već onim što se ne vidi u pojavama, a od presudnog značaja je za odvijanje društvenog života. Ekonomski zakoni u takvom shvatanju se predstavljaju i kao „nikad precizno utvrdivi prosek” mnogostrukosti ponavljanja pojava u velikom broju poje- dinačnih ekonomskih odnosa (Zorić & Jovanović, 2018; Raza, Asif, & Ayyub, 2021).

Imajući u vidu karakter i suštinu ekonomskih zakona, a posebno njihovu uslovljenost stanjem i razvijenošću proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, u ekonomskoj literaturi se pojavljuju sledeće tri vrste ekonomskih zakona: (1) tehničko-bilansni zakoni, (2) zakoni ponašanja ljudi, i najzad, (3) zakoni isprepletenosti ljudskih aktivnosti (e Miranda, P.C., et al., 2011). 

Prva grupa ekonomskih zakona tiče se tehničkih i materijalno- vrednosnih strukturnih odnosa procesa društvene reprodukcije. Druga grupa zakona reguliše pojave i odnose ljudi u proizvodnji i raspodeli koji presudno deluju na formiranje motivacionih snaga (motiva i osnovne motivacije) za obavljanje ljudske delatnosti. Najzad, treća grupa zakona su zakoni isprepletenosti ljudskih aktivnosti u uslovima robne proizvodnje koji, zato što su sasvim nezavisni od volje ljudi, čine da ljudi ne ostvaruju ono i onako kako su želeli, već ono što im se objektivno nameće. Ovakvo posmatranje ekonomskih zakona je u određenoj vezi sa klasifikacijom zakona na univerzalne, opšte, posebne i pojedinačne zakone, čemu ćemo u nastavku posvetiti određenu pažnju.

Univerzalni i opšti zakoni u različitim društveno-ekonomskim formacijama

Univerzalni zakoni predstavljaju najopštije zakone, odnosno najopštije veze i međusobne uslovljenosti kretanja i razvoja materije. Kada je reč o ekonomskoj sferi društvenog života, to su vremenski univerzalni odnosi i pojave, ali isto tako po svom karakteru i značaju i najvažnije zakonitosti za svaki dosad poznati, a verovatno i budući društveno-ekonomski sistem. Ti zakoni su po svojoj suštini tehničko-bilansni, odnosno tiču se određenih strukturnih materijalno-vrednosnih odnosa koji regulišu normalno odvijanje procesa društvene proizvodnje. Kao najpoznatiji univerzalni zakon koji reguliše proces društvene reprodukcije u svim društveno-ekonomskim formacijama je zakon srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti. Ovaj zakon izražava čitav niz različitih fenomena vezanih za kontinuiranost društvene proizvodnje kao društvene reprodukcije, zatim nužnost usklađivanja proizvodnje i potrošnje, nužnost neprestanog podizanja nivoa produktivnosti rada, odnosno izmena uslova proizvodnje i usavršavanja proizvodnih snaga i sl.

Opšti ekonomski zakoni izražavaju čitav niz opštih svojstava jednog većeg broja pojava. U ekonomskoj oblasti ljudskog života, to su pravilnosti uspostavljanja ekonomskih odnosa koje su svojstvene različitim društveno-ekonomskim formacijama. Reč je o pojavama  i  procesima  prisutnim  u  različitim  ekonomskim strukturama, odnosno različitim načinima proizvodnje i u njima deluju u različitim oblicima. Stoga je i intenzitet njihovog uticaja na oblikovanje tih načina proizvodnje sasvim različit. To su na primer:

(1) zakon društvene podele rada, koja, iako se rudimentarno pojavljuje već u prvobitnoj ljudskoj zajednici, postaje dominirajuća ekonomska zakonitost tek u kapitalizmu; (2) zakoni sistema robnog privređivanja (zakon vrednosti, zakon tržišnih cena, zakoni ponude i tražnje robe) koji će prilično tavoriti hiljadama godina kao zakoni dopunskog (pratećeg) sistema privređivanja, da bi u kapitalizmu najednom ovladali i obezbedili da se robna proizvodnja pretvori u preovlađujući oblik krupne robne proizvodnje; (3) zakoni postojanja viška rada i viška proizvoda i raspodele viška proizvoda, čije je delovanje prisutno ne samo u klasnim društvima.

Navedeni i drugi opšti zakoni se razlikuju u odnosu na univerzalne zakone zato što ne deluju u svim vremenima i što su to po pravilu zakoni isprepletenosti ljudskih aktivnosti. Pored razlika u intenzitetu delovanja na određene načine proizvodnje, ovi zakoni se međusobno razlikuju po stepenu istorijske transformacije u spoju sa određenim načinom proizvodnje.

Posebni, pojedinačni i osnovni zakoni razvoja društveno-ekonomske formacije

Pored univerzalnih i opštih ekonomskih zakona, postoje i posebni zakoni koji izražavaju posebna ili specifična obeležja određene materije ili određenog društva. U ekonomskoj sferi to su ekonomski zakoni koji regulišu odvijanje privrednog života u okvirima jedne određene društveno-ekonomske formacije. To su u najvećoj meri tzv. zakoni ponašanja ljudi koji proizlaze iz celine ekonomske strukture određenog načina proizvodnje i deluju kao pokretačke sile stvaranja motivacionih snaga za razvoj tog načina proizvodnje. Oni se na određeni način usklađuju sa univerzalnim i opštim zakonima proizvodnje, utičući na njihov istorijski karakter(Škorić, 2019).

I sasvim je prirodno, sve dok su univerzalne, opšte i posebne zakonitosti relativno usklađene sa osnovnim zakonom jedne društveno-ekonomske formacije, dotle ona vrši svoju istorijsku misiju, obezbeđuje razvoj proizvodnih snaga u mogućim društvenim okvirima datih proizvodnih odnosa. Protivrečnost između navedenih zakona u silaznoj putanji razvoja određene društveno-ekonomske formacije jedan je od najbitnijih razloga socijalnih prevrata i nastajanja novih načina proizvodnje.

Pored navedenih, deluju i pojedinačni zakoni koji izražavaju obeležja određenog predmeta ili pojave u prirodi ili društvu. Kao pojedinačni ekonomski zakoni predstavljaju unutrašnje povezanosti i pravilnosti pojava i procesa koje su svojstvene određenoj fazi (delu) razvoja određene društveno-ekonomske formacije. To bi, na primer, u kapitalizmu bile određene zakonitosti monopolske faze razvoja kapitalizma (akcionarstvo, monopolska cena i monopolski ekstraprofit) ili zakonitosti proizvodnje i raspodele u uslovima državnog kapitalizma i dr.

Osnovni ekonomski zakon kao poseban zakon jedne društveno- ekonomske formacije je najneposrednije vezan za osnovni proizvodni odnos i on kao takav u najvećoj meri doprinosi stvaranju uslova za razvoj te društvene formacije. Na primer, u kapitalističkom društvu deluju sledeći posebni zakoni: (1) zakon prisvajanja najamnine, (2) zakon prisvajanja profita, (3) zakon akumulacije kapitala, (4) zakon koncentracije i centralizacije kapitala i dr. Sve te zakonitosti imaju značaja za odvijanje privrednog života i deluju u međusobnoj povezanosti i zavisnosti. Međutim, najbitniji, pa stoga i osnovni ekonomski zakon, iz kojeg su izvedeni svi pobrojani i dr. zakoni, a koji najneposrednije proizlazi iz osnovnog proizvodnog odnosa: kapital - najamni rad je zakon proizvodnje viška vrednosti (Pavlović, Nestić & Bošković, 2021).

Osnovna obeležja i karakteristike ekonomskih zakona

Već je rečeno o tome da je osnovna zajednička karakteristika prirodnih i društvenih (ekonomskih) zakona u činjenici da i jedni i drugi postoje i deluju nezavisno od volje ljudi.

Postavlja se pitanje: čime je uslovljena objektivnost ekonomskih zakona i njihova identičnost s prirodnim zakonima. Svesna delatnost ljudi objektivno je određena nivoom razvijenosti proizvodnih  snaga  i  odnosa  proizvodnje  iz  kojih  proizlazi  i objektivni karakter ekonomskih zakona. Naime, iako ljudi svesno odlučuju kojom će se delatnosti baviti, oni su zavisni od navedenih objektivnih uslova i u vezi sa određivanjem ciljeva svoje aktivnosti (da li će to biti uvećanje profita, dobiti dohotka i sl.) i u vezi sa načinom obavljanja, odnosno koordinacije tih ljudskih aktivnosti (da li će to biti kooperacija, udruživanje rada, međusobna konkurencija robnih proizvođača, monopolistička konkurencija i sl.) (Cunningham, Higgs, 2009).

U vezi objektivno uslovljenog postojanja ekonomskih zakona postavlja se i pitanje načina njihovog delovanja. Iz ovoga što je dosad rečeno proizlazi da oni u određenim uslovima (na primer, u kapitalizmu) deluju spontano, slepo, stihijski. U uslovima ispreplitanja i uzajamne protivurečnosti mnoštva ciljeva i interesa ljudi postiže se rezultat kao nešto što niko pojedinačno nije želeo usled čega je ekonomski proces sličan onome kojim vlada slepa stihija, odnosno „analogan je onome koji vlada u nesvesnoj prirodi (Krstić & Đekić, 2018; Maryunani, Mirzanti, 2015).

U sistemu robne proizvodnje savremene mešovite privrede, ekonomski zakoni su takođe unutrašnji regulatori procesa društvene proizvodnje. Nužnost ovde takođe postoji i ostvaruje se i dalje ukrštanjem težnji ljudi, odnosno sukobljavanjem njihovih ekonomskih i društvenih interesa. Slučajnost se i ovde zadržava, kako bi rekao Engels, kao oblik i dopuna nužnosti i objektivne uslovljenosti. Dakle, i u savremenom društvu ekonomski zakoni deluju spontano i stihijno, a pojavni oblik imaju u slučajnosti. Međutim, pošto je, pored stihijnosti i spontanosti uspostavljanja odnosa između privrednih subjekata, ovom društvu svojstveno i svesno usmeravanje (planiranje) društvene reprodukcije, to se u takvim uslovima donekle prevladava stihijnost delovanja ekonomskih zakona ili bar nastoje otkloniti izvesne negativne posledice te stihijnosti. Uticaj planiranja i njegova komplementarnost s tržištem prisutan je u meri da se za savremenu privredu upotrebljava naziv privrede s „regulisanim tržištem”(Siebert, Wilson, 2013).

Ono što predstavlja specifičnost ekonomskih zakona je činjenica da se prirodni zakoni menjaju na veoma dug rok i nemaju direktne veze s promenama načina proizvodnje, dok se promene najvećeg broja društvenih odnosno, ekonomskih zakona direktno vezuju za promene u njemu. Iz ovoga proizlazi istorijski karakter ekonomskih zakona. Čak i zakoni koji imaju opšte važenje u svim načinima proizvodnje dobijaju različit istorijski oblik zavisno od načina proizvodnje u kojem deluju. Zbog toga govorimo o istorijskom karakteru društvenih zakona, odnosno o zakonima određenog društveno-ekonomskog sistema ili određenih epoha razvoja ljudskog društva.

Za razliku od prirodnih zakona, uslovi postojanja i dejstva najvećeg broja ekonomskih zakona svojstveni su određenom stepenu društvenog razvitka. Stoga oni, po pravilu, istorijski nastaju i nestaju sa određenim načinom proizvodnje.

Jedno od obeležja ekonomskih zakona je što se oni ispoljavaju kao dugoročne tendencije ponavljanja određenih pojava, s obzirom da se probijaju kao rezultat delovanja sasvim različitih međusobno suprotstavljenih činilaca i ekonomskih interesa, dok se pojedinačna pojava, po pravilu, razlikuje od tih ekonomskih zakona. Svi ekonomski zakoni deluju kao nužnosti koje se probijaju kroz čitav niz slučajnosti u delovanju ljudi. U masi međusobno uslovljenih pojava i odnosa potire se dejstvo sporednih i slučajnih pojava i odnosa, a postaju uočljivi oni koji su bitni i nužni, što zapravo i jesu ekonomski zakoni. Ekonomski zakoni stoga ne postoje kao nešto dato i nepromenljivo. Njihovo prisustvo nije moguće čak ni naučno identifikovati u neposrednoj srvarnosti. Oni uvek deluju kao dugoročne tendencije, kao prosek ponavljanja određenih pojava i odnosa. Govoreći o njima kao o prirodnim zakonima, Marks ih naziva „tendencijama koje deluju i provode se gvozdenom nužnošću” (9(c), str. XLIV). Oni su takođe „nikad utvrdivi prosek večitih kolebanja” pojava i samo teorijsko mišljenje može u mnoštvu veoma raznorodnih pojava i kretanja fiksirati zakon(Ilić, Mrdak & Bojić, 2021).

U vezi s prethodno navedenom karakteristikom, odnosno razlikom između ekonomskih (društvenih) i prirodnih zakona proizlazi da pojedinačna pojava retko odstupa od prirodnog zakona i to odstupanje se ispoljava u granicama grešaka egzaktnog merenja, usled čega su naučni prirodni zakoni po pravilu egzaktne kvantifikacije pojava i odnosa u prirodi (primeri: Galilejevi zakoni slobodnog pada, Keplerovi zakoni kretanja planeta, Njutnovi zakoni kretanja, zakon termodinamike, zakon hidrodinamike, zakon o neuništivosti materije i dr.). Pošto, međutim, u društvu pojedinačna pojava po pravilu odstupa od društvenih odnosno ekonomskih zakona, oni se, za razliku od prirodnih, predstavljaju kao kvalitativne odredbe dugoročnih tendencija odvijanja procesa i pojava.

Ukoliko se ekonomski zakoni shvate kao unutrašnja suština koja je „identična u pojavama” društvene proizvodnje, proizlazi da se o određenim odnosima i pojavama kao zakonima može govoriti samo ukoliko se u nepreglednoj masi pojava i njihovom masovnom ponavljaju može upotrebom statističkih postupaka razotkriti ono što je bitno, odstranjujući nebitne (slučajne) veze i međusobne uslovljenosti. Na taj način se dolazi do tzv. „statističkog zakona” koji se naziva i stohastičkim, jer pokazuje da postoji određen stepen verovatnoće da je to ta bitna pojava, odnosno da će se takav odnos uspostaviti. U stvari, ova karakteristika ekonomskih zakona proizlazi jednostavno iz činjenice da „ekonomski zakoni nemaju nikakvu drugu realnost osim u približavanju, u tendenciji, u proseku, a ne u neposrednoj stvarnosti”(Sokić, 2009; Nadoveza & Pešić, 2020).

Drugim rečima, pošto se nužnost, kao unutrašnja zakonitost, probija kroz slučajnost i to u velikom broju pojava (ljudskog delovanja) koje se masovno ponavljaju, to se odgovarajućim statističkim postupcima, a posebno koristeći zakon velikih brojeva, mogu otkloniti slučajne pojave, odnosi i veze i na taj način se može upravo ustanoviti ekonomski zakon kao unutrašnja suština tih pojava. Iz navedenih razloga i proizlazi da ekonomski zakoni imaju karakter stohastičkih ili statističkih zakona.

Dakle, atributi stohastički i statistički ovde izražavaju činjenice da su podrucja istraživanja Političke ekonomije i Osnova ekonomije veoma složena, da se do zakona koje otkrivaju ove nauke, kao relativno pouzdane izraze objektivnih ekonomskih zakona, može doći ukoliko se, putem statističkih postupaka (teorija verovatnoće, zakon velikih brojeva i dr.) omogući da se u stvarnosti teorijski otkriju bitne veze i uslovljenosti među pojavama i isključi uticaj manje bitnih i slučajnih pojava i procesa(Marković, Krstić & Rađenović, 2020).

Najnačelnije posmatrano, poznavanje određenih (ekonomskih) zakona ima praktični značaj za ljudsko delovanje iz razloga potrebe da se shvati karakter zakona, odnosno određeno istorijsko kretanje i perspektiva razvoja društva koja proizlazi iz logike delovanja slepih stihijskih sila i da se ljudi svesno prilagođavaju delovanju tih zakona. Otuda je značajno da naučni zakon bar približno verno izrazi objektivno postojeći zakon društvene proizvodnje. A taj uslov je moguće ostvariti ukoliko se naučni zakon izvodi iz višestruko proverene hipoteze o određenim pojavama.

Međutim, praktični značaj spoznaje određenih zakona je različit kod različitih ekonomskih disciplina. On je takođe različit kod različitih pravaca savremene političke ekonomije. Pored toga, na osnovu rečenog o prirodi ekonomskih zakona i njihovoj klasifikaciji, može se zapaziti da je različit praktični značaj poznavanja (po stepenu opštosti) različitih zakona jednog načina proizvodnje.

Prvo, imajući u vidu da se Osnovi ekonomije i Politička ekonomija bave najopštijim zakonima procesa društvene proizvodnje (dok se druge ekonomske discipline bave pojavama i procesima koje su bliže pojavnim manifestacijama privrednog života), to je sasvim prirodno da će zakonitosti i pravilnosti privrednog života koje razotkrivaju te druge ekonomske nauke (ekonomska politika, ekonomika preduzeća i dr.) imati veći i neposredniji praktični značaj. Međutim, s obzirom da bez dobre teorije nema ni racionalno organizovane društvene prakse, a imajući u vidu da je reč o saznanjima baznih ekonomskih nauka, proizlazi da se bez spoznaje zakona koje otkrivaju fundamentalne ekonomske nauke ne bi mogli adekvatno i uspešno sagledati ni zakoni i pravilnosti koje najneposrednije regulišu društvenu praksu.

Drugo, iz pregleda razvoja i osnovne predmetne usmerenosti i karaktera različitih pravaca savremene ekonomske nauke, moglo se uočiti da pravci tzv. pozitivne ekonomije, i delom normativne koji se više bave pojavnim manifestacijama i ponašanjima (pojedinaca) u razmeni i potrošnji, dolaze do većeg broja određenih saznanja o mehanizmima funkcionisanja privrednog života koja imaju neposredniji praktični značaj. Međutim, navedeni pravci ekonomije iako uspešno otkrivaju izvesna načela ponašanja privrednih subjekata, ostaju izvan mogućnosti spoznaje najbitnijih zakona koji regulišu društvenu proizvodnju (Knežević, Ivković & Penjišević, 2020).

Proizlazi, prema tome, da je cilj i praktični značaj spoznaje ekonomskih zakona - prilagođavanje ljudi delovanju tih zakona, odnosno svesno stvaranje uslova kojima bi se otklanjale izvesne negativne posledice stihijnosti delovanja ekonomskih zakona i ostvarili željeni rezultati (Bracanović, 2020; Krunić, Matić & Đukić, 2019).

Zaključak

Modeli po pravilu izražavaju matematičke forme zavisnosti ekonomskih pojava (varijabli, parametara) od faktora koji su uneti u model. Međutim, jedan od problema politekonomskih istraživanja koja zahtevaju korišćenje ekonomskih modela, na koji ukazuje savremena ekonomska misao, tiče se problema - koji faktori treba da budu uneti u model. Naime, ukazuje se da modeli moraju uključiti i pretpostavke koje izražavaju karakter društvenog sistema odnosno ekonomskih odnosa između ljudi. Međutim, već je poznato da je taj elemenat dosta teško izraziti preko odgovarajućih matematičkih formula i funkcija i to je razlog zašto je potrebno rigorozno sprovoditi kvalitativnu metodološku verifikaciju ekonomskih zakona i onemogućiti da se korišćenjem ekonomskih modela eventualno dođe do pogrešnih zaključaka.

Valja, međutim, imati u vidu da se kvantitativna analiza, posebno u okvirima ekonomskog modeliranja ne vrši samo s ciljem da bi se obezbedila logička konzistentnost određenih pretpostavki u ekonomskoj teoriji, već se koristi i za izvođenje logičkih zaključaka iz tih pretpostavki. Upravo s time u vezi i nastaje problem, jer se u značajnoj meri napušta područje kvalitativne analize. Istraživanje se, naime, najčešće zadržava na funkcionalnim odnosima pojavnih oblika ekonomskih zakona, bez udubljivanja u njihovu skrivenu unutrašnju suštinu. Otuda takva analiza ne može da razotkrije protivurečnosti odnosa proizvodnje savremenog društva koje nalaze svoj izraz u hroničnim ili eruptivnim (akutnim) poremećajima procesa reprodukcije savremenog društva.

Dakle, primena kvantitativnih metoda u području teorijskih istraživanja ostaje pomoćno sredstvo koje ni na koji način ne može supstituisati kvalitativnu teorijsku analizu. Drugim rečima, ekonomske zakonitosti ne možemo razotkrivati i objašnjavati pomoću kvantitativnih metoda, već neke uslove istraživanja, kao i neke rezultate kvalitativne teorijske analize možemo i kvantitativno utvrditi, predstaviti i izraziti. Jer, ekonomski (proces) život ljudi je mnogo složeniji od bilo koje kvantitativne formule, modela, obrasca, skice i sl., u koje ga nastoji sabiti kvantitativna ekonomska analiza. Otuda je danas neophodno koristiti kako metode kvalitativne teorijske analize, tako i sve analitičke postupke (kvantitativne analize) koji omogućuju da se u Osnovama ekonomije i u Političkoj ekonomiji dođe do što pouzdanijih naučnih saznanja o pojavama i procesima koji se istražuju.